Кроз векове, често смо сведоци тога да се историја, на овај или онај начин, понавља. И док су неке аналогије експлицитније, друге су суптилне и захтевају да застанемо и размислимо о њима. У нашем случају направићу поређење између ситуације у Србији током Другог светског рата и тренутне политичке сцене.
Током Другог светског рата, под окупацијом нацистичке Немачке, постојала је сурова политика „сто за једног“, која је налагала да се, као одговор на смрт једног немачког војника, стреља сто Срба. Ова страшна политика оставила је дубоку рану на српском народу и постала је симбол немачке окрутности према Србима.
Брзо прелазимо на данашње време и ситуацију у српској политичкој арени. Годинама, део опозиције се окреће међународној помоћи у покушајима да се врати на власт. Тражећи подршку од ЕУ и НАТО земаља, ова опозиција приказује слику Србије која није у складу пре свега с истином, али и с демократским вредностима и указује на потребу за страним интервенцијама како би се постигла промена на власти.
Паралела „сто за једног“ овде постаје симболичка. Може се поставити питање: да ли један глас опозиције која се ослања на стране силе и која је у тешкој мањини у Србији, вреди више него сто гласова обичног српског народа?
У демократији, сваки глас треба да буде једнак. Међутим, ова стратегија опозиције може се посматрати као покушај да се један глас изједначи са стотинама других. Иако ситуација није директно упоредива с трагедијама рата, она показује како се историјски облици неједнакости и притисака могу манифестовати у новим контекстима.
Док се опозиција у Србији ослања на подршку изван граница, она истовремено често исмева оне грађане унутар земље који не подржавају њихове циљеве. Ово изругивање се манифестује кроз разне облике: неки од њих су очити, док су други суптилни и перфидни.
Очито је да је раздвајање грађана на основу политичких уверења штетно за било коју демократску нацију. Али ово раздвајање постаје још проблематичније када је засновано на предрасудама о образовању, изгледу или социоекономском статусу. Грађани који не гласају за опозицију често су етикетирани као „глупи“, „нешколовани“, „крезуби“ , или чак „сиромашни“.
Понижавајући коментари о изгледу грађана, попут инсинуација да „немају зубе“ или су „ружни“, не само да су неосновани и неправедни, већ и поткопавају суштину демократских вредности: да сваки глас има једнаку вредност и важност. Осим тога, такве изјаве показују недостатак емпатије и разумевања за оне који су можда суочени с финансијским потешкоћама или здравственим проблемима.
Оваква реторика није само неодговорна, већ и кратковидна. Уместо да покуша да разуме и приближи се свом бирачком телу, српска НАТО опозиција се удаљује све више од грађана не схватајући зашто немају никакву подршку у Србији.
У светлу ових понашања, српска НАТО опозиција не препознаје потребу за променом приступа у политичком дискурсу већ и даље срљају у политичку пропаст.
Ако желе да сачувају иоле легитимности требало би да разумеју потребе и осећања свих грађана, а не да их исмевају и траже потребу страних сила да дођу на власт.
Историја је учитељица живота и најбоље нам сведочи о томе како су у Србији пролазили они који су радили против сопственог народа и државе.
Иван Ивановић
Председник КПН